Omiljena priča: Vreme koje su uložio oko tvoje ruže cini tu ružu tako dragocenom

Mali princ - Antoan de Sent Egziperi

XXI poglavlje

Tada se pojavi lisica:

-Dobar dan, reče lisica.
-Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.

-Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom...
-Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...

-Ja sam lisica, reče lisica.
-Hodi da se igramo, predlozi joj mali princ. Tako sam tužan...
-Ne mogu da se ugram sa tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.
-Ah! izvini, reče mali princ.

A onda razmislivši dodade:
-Sta to znaci "pripitomiti"?
-Ti nisi odavde, reče lisica, šta trazis?
-Tražim ljude reče mali princ. Šta znači to pripitomiti.
-Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoši?

-Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to "pripitomiti"?
-To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači "stvoriti veze..."
-Stvoriti veze?

-Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali decak sličan stotinama hiljada drugih drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis bicemo potrebni jedno drugom. Ti ćes za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...

-Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža.... mislim da me je pripitomila...
-To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...
-Ah! to nije na Zemlji reče mali princ.

Lisica je izgledala vrlo radoznala:
-Na nekoj drugoj planeti?
-Da.
-Ima li lovaca na toj planeti?
-Ne.
-Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
-Ne.
-Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.

Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:

-Moj život je jednolik. Ja lovim kokosi, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je, dakle, pomalo dosadno. 

Ali, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. 

Tvoj će me kao muzika pozivati da izađem iz rupe. 

A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja nista. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. 

A to je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! 

Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:
-Molim te... pripitomi me, reče ona.
-Vrle rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.

-Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeč prijatelja, pripitomi me!
-Šta treba da radim? upita mali princ.

-Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćes sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćes malo bliže....
Sutradan mali princ ponovo dodje.
-Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata.

Ukoliko vreme bude odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.

-Sta je to obred? upita mali princ.
-I to je nesto sto se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono sto čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopste imala odmora.

Tako mali princ pripitomi lisicu. A kad se dan rastanka priblizi:
-Ah! reče lisica... Plakaću.
-Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim.
-Naravno, reče lisica.
-Ali ti ćes plakati, reče mali princ.
-Naravno, reče lisica.
-Znaci, time nista ne dobijas!
-Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.

Zatim dodade:
-Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićes da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.

-Vi uopste ne licite na moju ružu, vi jos ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.

-Lepe ste, ali ste prazne, reče im on jos. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruža lici na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. 

Zato što sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.

I on se vrati lisici.
-Zbogom, reče joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. 

Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.

-Sustina se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.

-Vreme koje su ulozio oko tvoje ruže čini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam uložio oko moje ruže... rece mali princ da bi zapamtio.

-Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ružu.

-Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.